Рођење аутомата за продају књига
Године 1822. Ричард Карлајл, власник британске књижаре, изумео је прву машину за продају књига на свету. У то време, концепт издаваштва је био релативно конзервативан. Ако би службеници књижара продавали радикалне књиге зване „забрањене књиге“, као што је доба разума које је написао Томас Пејн, били би стављени у затвор. Аутомат избегава директне преговоре између купаца и службеника и елиминише могућност веће цензуре.

Може се рећи да аутомат за продају књига није намењен маркетингу, већ да читаоци „чују више различитих гласова“. Иако машина за продају књига од тада није популаризована у великој мери, неки људи и даље раде исту ствар на основу сличних жеља.
Био је то викенд 1933. Ален Лејн, оснивач Пенгуин Боокса, стајао је на перону железничке станице у Ексетеру. Управо је срео пријатеља писца који ће се вратити у Лондон и желео је да купи нешто на штанду за књиге и новине на железничкој станици да прочита у повратном возу. Међутим, био је шокиран факултативним материјалом за читање... То је инспирисало његов борбени дух, и он је био одлучан да направи квалитетну књигу која припада том добу.
Оваква књига не би требало да буде привлачна само по цени (књига је једнака цени паклице цигарета), већ се може купити и у традиционалним књижарама. Што је још важније, може се купити на железничким станицама, продавницама дувана и малим ланцима продавница. Надао се да би књиге могле да изађу из библиотека и књижара, на станице и улице и у руке пешака који су на тренутак стали. Прво, 1935. године, инспирисан концептом „књига мале величине“ књига о албатросу, објавио је класичну серију џепних књига. Затим, 1937, две године касније, прва машина за продају књига Пенгуин Боок је дизајнирана за продају џепних књига.
Горе поменуте продајне машине се обично називају „машина за продају” или „дозатор” на енглеском и „аутоматизација дистрибуције” на француском. Било на енглеском или француском, његово оригинално значење се фокусира на значење „дистрибуције и дистрибуције“. Након превода на кинески, ова реч се користи да се зове "аутомат за продају". Она је лишена конотације дељења, више није продужетак људског понашања и једноставно је постала замена за продајне услуге. Морамо рећи да можемо суштински погрешно разумети његово значење и закопати могућност флексибилног коришћења.
У овој ери, аутомати, као канал продаје књига, заиста су помало пасивни, али можда можемо да обезбедимо одлично место за излагање да „оживимо“ њихов проширени концепт. На јавним местима која нису намењена читању, користи се нови начин да се промени приступ људи књигама, стимулише жеља читалаца да успоставе близак однос са књигама и унесе забаву у збуњено време чекања људи. Те старе аутомате су трансформисане да покажу људима нови изглед и испоруче књиге читаоцима попут Деда Мраза.
Придржавање папирних медија је осећај многих људи за цео живот. Међутим, издавачи не само да треба да виде да ствари у које верују, цене и негују нестају са променама времена, већ и да виде ширу визију и одговорност могућности, да сарађују и проналазе могућности за медије и унапређење метода читања. У ствари, текст се увек појављује у различитим облицима и улази дубоко у наш живот уз помоћ различитих медија. Као што се аутомат за продају књига стално мења, живот се увек наставља и изнова рађа на различите начине. Могућност читања је у револуцији издаваштва.






